Laslo Vegel, romansijer, esejista, dramski pisac i pozorišni kritičar

Živimo u moralnom i mentalnom haosu

„Imamo jedan divlji, tajkunski kapitalizam, sa siromašnim narodnim masama, sa siromašnom državom, i sa veoma brzo obogaćenim oligarhijskim slojem. Kulturno nismo pripremljeni za demokratiju i višepartijski sistem. Ljudi ne veruju više nikome, ni svojoj državi, ni partijama, i očajnicki traže izgubljenu budućnost, i u tom očaju lako mogu biti plen raznih demagoga“, kaže Vegel.

Laslo Vegel književnik, piše na maternjem mađarskom jeziku i po rečima književne kritike,podjedanko pripada srpskoj i mađarskoj književnosti. U Budimpešti je 2009.godine dobio najviše mađarsko priznanje za stvaralaštvo Nagradu Lajoš Košut.
Vi ste poznati književnik, pisac,ali poznati ste, najpre kao intelektualac, koji pomno prati društvena zbivanja i kretanja. Gde smo danas kao društvo u ovom trenutku, posle pada Berlinskog zida?
Na to je teško odgovoriti naročito u Srbiji jer događaji su tekli drugačije nego u realsocijalističkim zemljama. Jugoslavija je imala „meki jednopartijski sistem“ i bila sinteza Istoka i Zapada, ne samo u političkom smislu, nego i u kulturnom, a i u civilizacijskom. Ona je bila najveći eksperiment u Evropi posle drugog svetskog rata. Tomovi su napisani o tome da li je taj eksperiment morao da se završi tako tragično i  na neljudski način?
Teško je na to odgovoriti, ali to je odredilo i našu tranziciju, koja je bila jedna vrsta ratne tranzicije. Mi smu u ratnoj atmosferi ušli u višepartijski sistem, a u ratnoj atmosferi i realizovali slobodno tržište. To je determinisalo naš dalji put. Imamo jedan divlji, tajkunski kapitalizam, sa siromašnim narodnim masama, sa siromašnom državom, i sa veoma brzo obogaćenim oligarhijskim slojem. Kulturno nismo pripremljeni za demokratiju i višepartijski sistem. Ljudi ne veruju više nikome, ni svojoj državi, ni partijama, i očajnicki traže izgubljenu budućnost, i u tom očaju lako mogu biti plen raznih demagoga. Međutim, ni u drugim postsocijalističkim zemljama nije bolje. Postoji jedno opšte razočaranje u demokratuju, nacionalizam se pojačava, evropska orijentacija gubi na snazi, i svuda, pa i kod nas, traže novog vođu, što je simptom kriznih vremena.
Kod nas se kretanja i promene, kao što Vi sami kažete odvijaju istočnjačkom sporošću. Zašto je to tako na ovim prostorima, posebno ako mislimo na Vojvodinu, jer nekako smo na raskrsnici, Balkana i Srednje Evrope?
Vojvodina bi mogla da bude uzbudljiva i veoma važna evropska paradigma, koja bi afirmirala celu Srbiju. Nažalost mi tu šansu ne koristimo. Pre sam rekao da je Jugoslavija bila važan evropski eksperiment, a tome bih dodao, da je Vojvodina igrala važnu ulogu u njoj. Ona je čuvala dunavsku ravnotežu. Vojvodina jesta na granici Srednje Evrope i Balkana, pri tome o Balkanu ne govorim pežorativno, i upravo taj susret raznih kultura jeste ogroman humani kapital. A mi o tom humanom kapitalu govorimo petparačkim dnevno-političkim jezikom, kao što su „autonomaši“, „antiautonomaši“, „secesionisti“, itd. Bojim se, da smo upravo u tim vremenima kada ćemo potrošiti taj kapital, koji su naši preci vekovima stekli. Ako tako nastavimo Vojvodina neće biti interesantna za svet, a ni Srbija.
Rođeni ste u Srbobranu, ali Vam je na srcu Novi Sad, koji je nekako i prizma kroz koju pratite istoriju pa možda i sva društvena gibanja i kretanja?
Bio sam dosta mlad te 1956-te godine kada sam se upisao u gimnaziju u Novom Sadu. Od tada i živim u Novom Sadu. Naravno da je to uticalo na mene i na moj književni rad. Ali Srbobran je ipak moje rodno mesto, i to svugde naznačim. I pred Novosađanima sam rekao, kada sam dobio najveću gradsku nagradu, nagradu 1. februara, da sam došao iz Srbobrana – i to sa biciklom. Vezuje me za taj grad moja ulica, moji školski drugovi, rodbina. Nešto intimno. I pre svega srbobranska narodna biblioteka, koja je igrala veliku ulogu u formiranju mog književnog ukusa. Bio sam u velikim bibliotekama Evrope, u Berlinu, u Cirihu, ali nijedna nije tako bliska mom srcu kao srbobranska. To mesto je početak moga književnog rada. Nešto oficijelnije veze sa gradom Srbobranom tek se sada uspostavljaju. Videćemo.
Priča o Novom Sadu, koja je možda i posveta Novom Sadu, je Vaš roman Neoplanta koji je bio i pozorišna predstava u režiji poznatog reditelja Andraša Urbana?
Da, objavio sam roman Neoplanta ili Obećana zemlja, na osnovu tog romana Andraš Urban režirao je komad Neoplanta. Ona je obišla gradove od Budimpešte, do Ohrida, od Skoplja do Marosvašarhelja, od Debrecena do Podgorice, da ne ređam dalje. I sada je zovu u razne krajeve. Dobila je glavnu nagradu na Sterijinem igrama, nagradu publike na beogradskom BITEFU, i nagradu za režiju dnevnog lista Politike. Meni je bila velika čast, daje grad Srbobran povodom mog rođendana pozvao u goste ansambl Novosadskog pozorišta, tako da je predstava odigrana i pred mojim zemljacima.
Za roman Neoplanta, sami ste rekli da je knjiga o istoriji, koja sagledava celinu 20. veka koji su obeležile strahote i ratovi, koji je srušio mnoge ideale i građanske i liberalne . Šta je danas sa tim idealima u našem društvu?
Dvadesti vek je bilo velika nada evropskog čoveka, ali nas je izneverila. Ili bolje rečeno, mi smo je izneverili. U tom veku ipak počela se ostvarivati jedna sjajna ideja, a to je evropska unija, koja je bila vekovima samo utopija, ali se bojim da ni tome nismo dostojni. Koračamo prema najrazornijoj iluziji, a to je da više nemamo niti ideale niti iluzije.
Baš u ovom romanu postoji Vaša rečenica koja kaže … „ukočena masa jedva čeka da bude pokorena, jer ne ume da živi, već samo da sanja, a sanja uvek o tome kako nailaze novi varvari, kome će se podati i prepustiti…„ Da li se onda danas, već u 21. veku može govoriti o nekom građanskom društvu kod nas?
Živimo u potpunom moralnom i mentalnom haosu. Nasledili smo od socijalizma ono što je u njemu bilo najgore, a od kapitalizma smo preuzeli ono što je najgore, i „usput“ razočarali smo se i u jedne i u druge. Niko više ne negira, da živimo a partokratskom društvu, to priznaju i političari, koji pred izbora obećavaju, da će to prevazići. Sve je to veoma daleko od građanskog društva.
U svojim romanima govorite o ljudskim sudbinama, mračnim pričama i raznim strahovima koji se osećaju i danas tu u našem okruženju. Koji su to strahovi društva i u našem društvu aktuelni?
Ostali su u nama stari strahovi. Strah od siromaštva, od druge nacije, od druge države, od komšije, od države, ali pored toga ušli smo u doba novog globalnog straha, koji je postao anoniman. Ne znamo više od čega strahujemo. Ne znamo više gde je i ko je naš neprijatelj.
Gde danas kao pisac vidite najbolje duh društva, gde pisac najbolje opipava njegov puls?
Priznajem, da je to jako teško, i sve teže, jer sve je postalo laž, pa često i istina izgleda kao laž. Čoveka je ipak najbolje moguće upoznati kada je usamljen, ili kada se suočava sa smrću. Inače u zajednici, ili bolje rečeno u gomili savremen čovek je glumac, koji imitira medije, najčešće televiziju. Zato voli da gleda rialiti programe.
Mi smo društvo u problemima koji traju decenijama i prevazilaze jedan običan ljudski vek. I to bolje vreme, nikako i nikad ne dolazi danas ili sada. Uvek se pominju neke sledeće i buduće godine kada će nam biti bolje. Da li verujete da će biti bolje?
Da. Imate pravo. Mi smo osuđeni na budućnost koja je nestala. I u toj situaciji obećanja deluju kao antineuralgijski aspirini. I ne verujem da će u skoroj budućnosti bitie bolje. Na daleku budućnost ne smem ni da pomislim. Možda će biti bolja, il je neće biti. Danas je sloboda mnogo veća, ali ne vredi ništa, ako čovek nije bogat.
Vaš prvi roman Memoari jednog makroa iz daleke 1967. godine teško ste objavili,a to je bilo neko drugo vreme i drugo socijalističko društvo za kojim danas žalimo . Da li treba za tim vremenom da žalimo?
Socijalizam danas izgleda kao jedna brutalna bajka. Oni koju su bili savremenici toga doba, dvolično govore o njoj. Odjednom su postali žestoki antikomunisti upravo oni koji su se u tom vremenu obogatili, pa su odjednom postali nacionalisti, i pričaju da su bili žrtve diktature. Siromašni slojevi govore o njoj sa jednom dozom nostalgije i sentimentalnosti. Sloboda je bila ograničena, ali život je bio u socijalnom smislu sigurniji, a i smrt je bila humanija. Danas je sloboda mnogo veća, ali ne vredi ništa, ako čovek nije bogat. Ako čovek nije bogat, onda umire kao pas. Ne verujem, da socijalizam, kakav je bio može da se vrati, državni aparat i tajkunski kapital brine o tome da siromašni ne sanjaju o tome, ali ni ovo ne može večitio da traje.