Brankica Damjanović, novinarka i spisateljica, privukla je veliko interesovanje na sinoćnoj promociji u Narodnoj biblioteci „Danilo Кiš“. Njena popularnost proističe i vezuje se za društvenu mrežu „Fejsbuk“, pa su u neku ruku, ona i njeno stvaralaštvo moderni književni fenomeni.

Кratke priče, koje je prvobitno objavljivala na ovoj društvenoj mreži, postale su hit među čitaocima i uskoro su joj stigle ponude od uglednih izdavačkih kuća. Jedan za drugim sledili su naslovi „Dobro je“ i „Ne bih ovo mogla bez tebe“, a ovih dana pojaviće se i „Rukopis mog brata“, koji završava triologiju.

Iza nje su dve decenije rada u televizijskom novinarstvu, počev od prištinske i pirotske televizije, do beogradske TV „Кošava“. Кako sama otkriva, mislila je da će ulaskom u svet književnosti, manje privlačiti pažnju na sebe, a desilo se suprotno. Nije imala nameru da postane pisac, ali su impulsi za pisanjem prevladali, a naišla je na veliki broj pratilaca na „Fejsbuku“ kojima se njeno pisanje dopalo. Filozofija Brankice Damjanović je da kada čovek menja sebe, može da menja svet, i takvo pozitivno viđenje prenosi i svojim čitaocima.

Novosadski akademski slikari Dobro Marić i Vladislav Šešlija sinoć su bili na otvaranju izložbe u vrbaskoj Galeriji  na kojoj su predstavljene njihove slike i radovi pod nazivom „Dijalog“. I zaista sinoć se vodio pravi dijalog između mladih slikara, njjhovih umetničkih dela, galeristkinje Silvie Jelačić koja je kao moderator uspela da napravi živu komunikaciju između umetnika i njihovih slika, na zadovoljstvo prisutne likovne publike. Dobro Marić i Vladislav Šešlija su generacija sa novosadske Akademije umetnosti, s tim što danas Marić stvara u Titelu, a Šešlija u Novom Sadu.

„Mi imamo zajedničku priču kao autori kao slikari, ali smo različiti i uvek u dijalogu. Ja sam više apstraktni ekspresionista i ove slike koje izlažem u Vrbasu su praktično omaž Džeksonu, “ kaže Marić. Marić je neobičan i po tome što se na ovim slikama ne bavi štafelajskim slikarstvom nego tzv. podnim slikarstvom i na svojim slikama koristi boje koje nisu iz tube, isključivo koristi prirodne boje.

Vladislav Šešlija predstavio se serijalom slika iz devedsetih godina, koje je radio nakon završetka Akademije, a sada ih prvi put izlaže. „Ovde su moje slike na papiru, koje su i na zidovima Galerije u dijalogu sa slikama moga prijatelja i kolege. Koliko god da se razlikuju one se zapravo nadopunjuju i zato je ovo pravi dijalog naših slika,“ rekao je Šešlija.

Na pitanje galeristkinje Jelačić o karakteristikama i sadašnjem i aktuelnom trenutku likovne scene i slikara u najkraćem je odgovorio Marić, rekavši da je umetniku i umetnicima jedino rešenje rad i samo rad i valjda se to prepozna na likovnoj sceni,a najvažnije je da to prepozna likovna publika. Oba umetnika-slikara izlagali su samostalno i na kolektivnim izložbama, kolonijama i dobitnici su likovnih nagrada i priznanja.

Portret pesnika Simona Grabovca prvi je književni program Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ ove jeseni u toku koje nas, kako je kazao bibliotekar Branislav Zubović, očekuje mnoštvo gostiju i književnih večeri. O pesmama su sinoć govorili Franja Petrinović i Goran Ibrajter, a stihove su čitali članovi kluba ljubitelja Grabovčeve poezije.

Govoreći o ovoj poeziji iz pozicije kritičara, Goran Ibrajter zaključio je da Grabovac ume sa rečima i da ih drži u skladu poput dobrog pastira. On ih dovodi u nove kontekste i do suštinskog značenja. Zanimljiv je i Grabovčev odnos prema stvarima, sve njegove reči imaju koren u stvarima, pa čitajući ga, stičemo utisak da listamo herbarijum. Zato je stvaralaštvo ovog pesnika istinsko, valjano i autentično.

Franja Petrinović istakao je da su za Grabovca reči zapravo odrednice i da on traga za rečima koje bi iznova mogle da stvore svet, iako naizgled peva o njegovom raspadu i rušenju. To je usamljenička i intimna priča spoznaje sveta preko sebe samog, dodao je Petrinović.