Predstava „Crvena: Samoubistvo nacije“ u režiji Vojislava Arsića, po tekstu dramaturškinje Milene Bogovac, u izvedbi deset glumaca, među kojima su i Đorđe Živadinović Grgur, Mladen Sovilj, Zoran Pajić i Zoltan Pletl, izvodi se 27. novembra u Bioskopu Jugoslavija, od 20 časova.

„Ovo je predstava posle koje nas preplave osećaji preispitivanja i zabrinutosti o društvu u kojem je svaka treća žena žrtva fizičkog, psihološkog ili seksualnog nasilja. Društvo koje stalno pokušava da izbegne suočavanje sa temama i problemima koji ženama ne dozvoljavaju da budu ono što jesu. Time što muškarci igraju u predstavi koja tematizuje žene i ženska prava, želeo sam da kažem kako pitanje nasilja nad ženama nije problem grupice glasnih žena, već celog čovečanstva“, objašnjava reditelj Vojislav Arsić.

Premijera ove predstave bila je 18. aprila 2015. godine u Beogradu, u koprodukciji Centra E8 i Bitef teatra. Nakon godinu i po dana izvođenja, predstavu „Crvena: Samoubistvo nacije“ pogledalo je više od 4000 ljudi u Beogradu, ali i u gradovima širom Srbije. Od predstave su zazirali i upravnici, ali je publika uvek razumela i smatrala važnom, jer guranje ovog problema pod tepih  predstavlja odliku velike nezrelosti  našeg društva. Zbog delikatne teme koja se obrađuje, glumci su prošli edukativni i istraživački proces, koji je bitno uticao na razvijanje ove predstave, jer oni nisu samo interpretirali tekst, već su ga živeli.

Pesmom književnika posvećenoj Jugoslaviji, svojoj večitoj i jedinoj domovini, počelo je književno veče i druženje sa Muahremom Bazduljem. Domaćin večeri, književnik Branisalv Zubović najavio je veče sa gostom iz Beograda, a otvorio ga pesmom ovog književinka, koja je evocirala u pesničkom stihu sve uspomene, sva književna, pesnička, muzička, umetnička i sportska imena „bivše Juge“, i da ih ovde navodimo pojedinačno, to su ona imena koja Bazdulj jednom stihu pesme, najbolje i u najkaraćem, zajedno vezuje, u kratke stihove kompozitorke Jadranke Stojaković, koji kažu, „Sve smo mogli mi“.  Šta dodati tome šta je bila i šta je mogla u književnikovom sećanju i pesničkoj emociji, ta njegova i naša nekadašnja domovina?

Nakon toga je usledio razgovor i Zubovićevo pitanje gostu, na temu šta smo sve imali u toj Jugi, a gde smo danas. Usledila je konverzacija koja je pokrenula vrlo širok spektar interesantnih književnih tema, ali ne samo književnih, a odgovor gosta na pitanje šta smo sve imali i gde smo danas je bio: “Širina je postojala u Jugoslaviji, a kada se raspala, sveli smo se u provincijalne politike i okvire, na sisteme u kojima ne možeš da funkcionišeš u zajednici, a da ne prihvatiš njene ideološke postulate i da im agresivno iskazuješ lojalnost“. Dodajući da je Jugoslavija imala veliku širinu i da je bila zdravije društvo.

Na večeri se govorilo o našem Nobelovcu Andriću, zapravo o njegovoj pripadnosti o kojoj se danas govori i raspravlja na prostorima eks Jugoslavije gde ga svi podjednako svojataju, sve te političke nomenklature malih država, najpre zato što je Nobelovac, smatra Bazdulj, ali da je Andrić svakako „dominatno srpski pisac“.

Vrbaski gost je poslednjih godina javnosti svakako poznat i kao neko ko je ne samo pisao, već i javno govorio o Sarajevskom atentatu, rekavši da on i ako nije istoričar, u svetu je pozivan da govori o ovoj istorijskoj temi i da mu je ona bliska, ne samo kao piscu, nego kao nekom ko je Bosanac i potiče iz tog miljea. Nije manje bila interesantna ni tema o društvenoj angažovanosti pisca i pisaca, i onda kada je tema knjige ljubav, kao što je to slučaj u Muharemovoj knjizi „Jeres nominalizma“. To se ne može izbeći, objašnjava Bazdulj, pozivajući se na Kunderu i njegov stav o tome da je književnost istraživanje postojanja, navodeći i lični primer velikog pisca Meše Selimovića.

Na kraju književne večeri, koja je okupila veliki broj posetilaca u vrbaskoj Biblioteci, Bazdulj je pročitao dirljivu i potresnu priču koju je napisao pod nazivom „Kroz šljivike i livade“, rekavši „naglas čitam priče koje to trpe“.