Suđenje je moja velika ljubav

„Mnoge fudbalske sudije sanjaju o Svetskom prvenstvu – samo retki tamo stignu.“

– Sve je počelo kao u onoj Andićevoj misli koja kaže „Tok događaja ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.“ Kao aktivni fudbaler nakon povrede kolena otvorilo se pitanje – šta dalje? Ostati u fudbalu, ili ga definitivno napustiti. U toj dilemi odlučio sam se za poziv fudbalskog sudije kako bi i dalje ostao u fudbalu. Razmišljao sam, ako sam se odlučio za fudbalskog sudiju, ajde da vidim dokle mogu doći. I eto, tu sam gde sam. U međuvremenu sam poziv fudbalskog sudije zavoleo. Zavoleo sam ga onako kao što dete zavoli svoju prvu igračku, tako da mi je suđenje postalo velika ljubav. Kao što se prve ljubavi ne mogu nikada zaboraviti, tako se i prva utakmica koju sam sudio u seniorskoj konkurenciji nikada ne može zaboraviti. Bilo je to davne 1996. godine u jednom malom Bačkom mestu koje se zove Lok. Siguran sam da to mesto ne možete da nađete na karti. Iako se na karti teško pronalazi za to mesto me vežu izuzetno prijatna sećanja.
Dobili ste do sada mnogo nagrada i priznanja Spartakovu nagradu, Sportista opštine Vrbas, za Najboljeg sudiju Srbije proglašeni ste šest puta, tu je i Priznanje Fudbalskog saveza Bosne i Hercegovine “Miljan Miljanić”. Koliko vam znači Oktobarska nagrada koju opština Vrbas dodeljuje kao najveće priznanje?
-Ponovo bih se pozvao na jednu staru izreku koja je vrlo prisutna na ovom području gde živimo “najteže je biti prorok u svom selu”. Smatram zaista i duboko verujem da tek kada u svom gradu dobijete nagradu od ljudi koji sa vama žive, koji vas sreću u svakodnevnom životu, na pijaci u prodavnici na ulici, tada ste vrlo blizu da možete reći da ste dobri u onome što radite. No, ne kažem slučajno ovo vrlo blizu, jer kada mislite da ste došli na vrh i uspeli, ostvarili odredjene rezultate, i počnete da se zadovoljavate time ili krenete da manje radite i učite, samo jedna greška npr. u nekom važnom meču vas vrlo lako vrati na početak odnosno postanete od “najboljeg “ – “najgori”.
Oktobarska nagrada kao najveće priznanje grada u kome živim i koga svakako najviše volim je za mene posebno važna i koliko mi je dokaz da sam dobro radio toliko mi je obaveza da radim jos više i da dam sve od sebe da ne “obrukam” grad u kome sam rođen.
Prvi ste sudija sa ovih prostora koji je učestvovao na Svetskom prvenstvu, kakvi su utisci?
– Svetsko prvenstvo u Brazilu je bilo najveće takmičenje na kome sam do sada učestvovao. Mnoge sudije koje se bave ovim poslom sanjaju o tome, ali samo retki tamo i stignu. Sa mojim kolegama i prvim saradnicima Milovanom Ristićem i Daliborom Đurđevićem sam posle dve i po godine provedenih u projektu “svetsko prvenstvo “ posle napornog rada i odricanja, neprospavanih noći, mnogo teških ispita koje smo uspešno položili, preskakali jedan po jedan, stigli tamo gde smo i zacrtali. Sa ove vremenske distance, poznavajući odnose u Svetskom i Evropskom fudbalu odgovorno tvrdim da je to bila skoro nemoguća misija.
Međutim verovali smo u sebe, disali i živeli kao jedan i uspeli. Više vremena smo proveli nas trojica zajedno nego što smo bili sa svojim porodicama, ali to je cena ovog posla.
Utisci sa jedne takve smotre svetskih fudbalskih velikana su zaista impresivni. Organizacija od najmanje sitnice do najvećih bezbednosnih mera i procedura sa kojima smo se susretali bila je na vrhunskom nivou, uslovi za naš rad i boravak takođe. Puni stadioni, ljudi koji žive za fudbal, navijački performansi na ulicama, vrhunske fudbalske predstave , najbolji svetski igrači ,treneri , sve Vam to ostaje u sećanju za ceo život. Naravno puno je toga i zaista je potrebno prostora da se takav jedan spektakal opiše rečima. Biti deo kompletnog “folklora” na najvećoj smotri fudbala u ciklusu od četiri godine je privilegija i čast naravno i ogromna obaveza. Što se lično našeg učinka tiče generalno smo zadovoljni, ali na jednom takvom velikom takmičenju moraju sve kockice da se slože pa i one najmanje čak.
Kako se zapravo osećate kao deo svetske fudbalske elite? Ko je od njih na vas ostavio najjači utisak?
Kao veliku čast i obavezu!. Što se tiče igrača teško mi je izdvojiti nekog posebno. Svaki od tih igrača kojima sam sudio ima u sebi nešto što ga čini velikim. Mesi je igrač koji može sa loptom kao malo koji drugi igrač danas, Ćavi i Iniesta su igrači koji predstavljaju najbolji primer da se fudbal igra „glavom“, Humels s durge strane predstvalja igrača čija disciplina u igri, držanje tokom utakmice i odgovornost imponuju za videti. O Ronaldu je gotovo sve rečeno i teško je tu dodati bilo šta. Igrač velikog znanja ali i velikih emocija koje često teško uspeva da kontroliše. Sve su to velike zvezde svetskog fudbala koje zaslužuju veliki respekt i poštovanje.
Moguće je da ste živi a da niste ni za Parizan ni za Crvenu Zvezdu, kako je biti glavni arbitar na susretima “večitih rivala”?
– Utakmice između Partizana i Crvene Zvezde su uvek imale jednu specifičnost. Kroz prizmu te utakmice se mnogo toga i fudbalskog i nefudbalskog prelamalo. Kad igraju ta dva kluba kao da se cela zemlja trese, kao da se zemlja deli na pola. Moguće je da budete živi a da niste ni za Partizan, ni za Crvenu Zvezdu. Kada se tako postavite prema ta dva naša najveća kluba onda suđenje na tim utakmicama pretvarata iz stanje mučnog i napetog u stanje jednog velikog zadovoljstva. Kada se tako postavite onda ni najveći kritičari teško da mogu da vam nađu ozbiljnu zamerku. Te utakmice nose u sebi jedan poseban izazov koji vas motiviše i pokreće. Ambijent u kojem se te utakmice igraju je stvarno nesvakidašnji, pun emotivnog naboja koji nekada dođe do tačke ključanja. Velika je čast, ali i odgovornost kad sudite jednu takvu utakmicu.
Šta smatrate svojim najvećim sudijskim uspehom?
– Ako računamo do sada urađeno to je svakako odlazak na Svetsko prvenstvo gledano po važnosti samog takmičenja. Međutim, lično mislim da imam još mnogo toga da uradim sa svojim kolegama i da nas najveći uspesi i izazovi tek očekuju.
Kako uspevate da organizujete porodicu,posao, suđenje? Kako izgleda vaš dan?
– Eh, pa to je jedno od najtežih pitanja iz prostog razloga sto nema dovoljno sati u jednom danu da uradim sve što bih uradio a da ne oduzmem ni od jedne od mojih ljubavi, od porodice ,suđenja, bilo šta . Naravno da to nije moguće pa se trudim da uskladim sve obaveze koje imam. Podatak da sam u prošloj godini preko 150 dana bio van zemlje vam dovoljno govori koliko porodica trpi u svemu ovome. Sve u svemu ustajem vrlo rano i ležem kasno da bih sve postigao. Ukratko svakog dana treniram, radim analize utakmica, tu su i obavezne masaže, oporavak. Poslovne obaveze rešavam zahvaljujući sjajnoj ekipi ljudi sa kojim radim, a u porodici imam potpuno razumevanje, podršku, mir i snagu koji su mi preko potrebni da bih izdržao sve napore. To je negde i ključ uspeha koji sam postigao.
Šta bi ste poručili mladima koji žele da krenu vašim stopama?
– Pristup poslu kojim se bavite. Ozbiljnost bavljenja poslom koji ste izabrali. Privrženost onome za šta ste rekli da vam je ljubav. Žrtvovanje radi postizanja uspeha u onome što ste započeli. Časnost u borbi sa drugima.Verovanje u sebe. I ono što je možda najteže – BUDITE POŠTENI SAMI PREMA SEBI.