Duška Knežević je u penziji, nakon 54 godine rada provedenog u opštinskoj administraciji. Nikada nije menjala službu, kao ni momka Danila koji joj je postao i muž i saputnik do kraja života. Smatra da je imala dobar i srećan život sa suprugom koji je nedavno preminuo i da je njihova kuća uvek bila puna gostiju, kako onda dok je radila, tako i danas. Da je Duška uvek znala da bude dobar domaćin pokazala je i sada kad nas je primila kao penzionerka. Ali ona je znala da se odnosi jednako dobro prema novinarima i pre četiri i pet decenija znajući odlično šta je i kakav je to posao, uvek je novinarima bila pri ruci sa svim potrebnim dokumentima i materijalima „mi smo uvažavali novinare, jer smo ih smatrali branšom koja je važan deo društva“.
„Radilo se nekada i pripremalo i po 500 materijala, vodili su se zapisnici sa sednica koji su morali biti tačni, koji su koričeni, radila sam uređivanje i korekturu službenog lista, pisali smo svaku odluku, tako je bilo, bila sam veoma privržena i posvećena poslu“, priča za Bačka Press.
Sve je počelo daleke 1957. godine kada se Dušanka Knežević zaposlila u opštinskom Odeljenju za opštu upravu- personalna uprava za prosvetne poslove, ali je na početku dosta vremena provela u pisarnici. Smatra da je bilo veoma važno kada počneš da radiš da kreneš od osnove da se upoznaješ sa svim poslovima i onda znaš kasnije svaku strukturu i sve važne segmente i procese posla. Šef protokola je postala krajem sedamdeseih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, “onda kada smo se modernizovali kao društvo“, a šef protokola skupštinske službe postala je na molbu i predloge nekadašnjih vrbaskih predsednika opštine Stojana Kilibarde i Ace Petrovića. U sastavu službe imala je dvadesetak radnika, sekretara veća, prevodilaca, daktilografa, vozača i sve je funkcionisalo, iako je ona bila pionir u ovom poslu.
„Primali smo onda visoke delegacije političara, ovde su dolazili Nikola Kmezić, Alimpić, poznati gradonačelnik Novog Sada, Jovan Dejanović, kome sam se usudila onda da kažem da je lepši u prirodi nego na televiziji, što se prepričavalo kao anegdota. Radili smo puno oko organizovanja sednica, raznih susreta, bratimljenja sa raznim gradovima, izrade amblema grada, susreta sa pesnicima, umetnicima i uvek je sve bilo za primer organizovano u našoj opštini“.
Dobra saradnja sa svim predsednicima opština
„Svi predsednici opština sa kojima sam radila bili su u principu dobri ljudi. Naravno sa nekima se uspešnije sarađivalo. Sukoba nisam imala. Evo kada insistirate, za mene je najbolji predsednik opštine Vrbas bio Stevo Gojšin, on je bio iz Beograda. Bio je nekako jednostavan i veoma vredan čovek, a bilo je i onih koje su se smatrali strašnim i strogim predsednicima, pa su ih se čak i plašili“, poverila nam je Dušanka.
Kaže da se u početku u poslu ugledala na izvesnog Stevana Ivkovića koji je bio ondašnji šef protokola u Skupštini Vojvodine. Pamti da je velikog posla imala posebno 1983. godine kada je Vrbas proglašen Titovim Vrbasom, jer tada je ova opština možda ugostila najveći broj uglednika, političara i javnih radnika, a trebalo je sve to ispratiti, Duškina služba ni tada nije zakazala. I ko god pamti skupštinsku službu protokola,od osnivanja, pa čak i posle 2000. godine, uvek će se setiti jedne gospodstvene, otmene, energične žene iz protokola koja je uvek bila spremna, na raspolaganju da izađe u susret, kulturnom komunikacijom, ali vedrinom, uvek ostavljajući utisak reda u skupštinskim salama i prostoru. Oni koji su radili sa njom imali su šta da nauče.
