Kako nam odmah saopštava dr Marija Vozar, specijalista socijalne medicine, nečije pravo da se razmeće rukama, prestaje onog momenta kada se dopre do tuđeg nosa. A više i češće od tuđih ruku, do svačijeg nosa dopire duvanski dim i on je po štetnosti neuporedivo gori. To je i razlog zašto se o duvanskom dimu govori kao o “tihom ubici” koji šteti i aktivnim pušačima i onima u njihovom okruženju. Mada su svi svesni štetnosti koju cigarete donose, malo šta se čini da se od pušenja odvrate makar naraštaji koji dolaze.

“Po meni, najveći problem je prevencija. Prevencija nam je jako slaba. Počev od same porodice, pa do čitavog društva, pušenje je kao i alkohol prihvatljivo. Teško je boriti se protiv nečega što već sami roditelji podržavaju. Iako će i roditelji koji su pušači reći detetu da je pušenje štetno, teško će imati opravdanje da mu pušenje brane. Paradoksalno, roditelji često kažu da je bolje da dete puši nego da se drogira, ali mali su koraci između cigarete i droge. To je prvi korak ka drugim zavisnostima, i toga često nismo svesni”, kaže dr Vozar.

Nekada je bila sramota da žena bude pušač, a maloletnici, čak i oni stariji, skrivali su se od roditelja i okoline, često i do punoletstva. Danas je normalno videti i jedne i druge na ulici, u kafiću ili na drugom javnom mestu, sa cigaretom u ruci. To znači da se okruženje promenilo i pušenje postalo prihvatljivije.

“Već dvadeset godina radim sa školskom decom na eduklaciji o negativnim posledicama pušenja. Da sami ne pozivamo škole da održimo predavanja o štetnosti duvana, imam utisak da nas iz škola nikada ne bi pozvali. Kao predmet uvedeno je fizičko i zdravstveno vaspitanje, ali i u tom segmentu na zdravstvenom vaspitanju i prevenciji radi se veoma malo. Devedeset procenata samih pušača zna i smatra da je pušenje štetno, a iako se udeo pušača u ukupnoj populaciji smanjio, i dalje je prilično visok i oko trećine stanovništva su pušači”, objašnjava naša sagovornica.

Od 2005. godine, Srbija se kao potpisnica Konvencije o kontroli duvana obavezala na borbu za smanjenje broja pušača, kao i na rad na porevenciji ove pojave. Država se obavezala i na zaštitu ljudi od izlaganja duvanskom dimu.

“Postoji kazna od 5.000 dinara za pušenje na javnom mestu, ali još nisam čula da je nekome naplaćena. Obaveza je i pružanje pomoći pri odvikavanju od pušenja za šta praktično nema interesenata. Obilazila sam i prodavnice, ostavljala flajere sa pozivom da ljudi iskoriste vreme odmora i dođu u Dom zdravlja radi odvikavanja, ali odziva gotovo nema. Grad Novi Sad ovakve akcije sprovodi od 1987. godine i na nivou tolikog grada teško skupe grupe od 5 ili 10 ljudi. To ilustruje koliko oni koji imaju ovaj problem, uspevaju da ga ignorišu”, kaže dr Vozar.

Pušenje je kao i svaka druga zavisnost, a onaj ko se leči ne može se do kraja izlečiti, ali se može odvići od pušenja. 

“Ako hoćete da ostavite duvan, morate promeniti navike. Ako ste cigaru vezivali za kafu ili alkohol, moraćete prestati i njih da konzumirate. Ako ste cigaru vezivali za, recimo, neku fotelju, morate ukloniti i nju. Bitno je da kada se javi volja za cigaretom, da vam ona ne bude dostupna. Receptori za nikotin postoje u mozgu svake osobe, ali su pritajeni. Kod pušača se oni, čak i pojačaju, i više nikada ne nestaju. Ko je počeo da puši on je doživotni pušač, ali može da bude i doživotni apstinent”, objašnjava Vozar.

Jedan vid borbe protiv pušenja je i poskupljenje cigareta koje je mnoge odvratilo od cigareta i one će, po svemu sudeći, još poskupljivati. No za one druge, poskupljenje cigara na trafikama, značilo je okretanje ka nelegalnom tržištu duvana. Država od ove trgovine nema koristi, pa se protiv toga više bori nego protiv suzbijanja pušenja. Od pušača, paklica koje kupuju i akciza koje naplaćuje, država i duvanska industrija imaju veliku zaradu. Ispunili smo obavezu da se duvanske industrije bar više ne smeju reklamirati. Ali smo ostali i jedna od retkih zemalja u kojima se prodaja cigareta maloletnicima još uvek toleriše.