Ana Hardi i Ana Pajović su dve samohrane majke iz Vrbasa, a tačna evidencija o broju samohranih roditelja ne postoji ni na nivou države ni na nivou lokalnih samouprava. Razlog tome je što propisi ne poznaju samohrane roditelje i njihove porodice kao posebnu socijalno ugroženu grupu. Oni određena prava ostvaruju samo po drugim osnovama, a jedina povlastica koja im se priznaje po osnovu samohranosti je regresiran prevoz za đake iz ovih porodica u visini 70% od mesečne karte, i to na lokalnom nivou.

„Državi je to što sam ja zaposlena i imam skromno primanje, ‘rampa’ za bilo kakvu dalju vrstu pomoći. Nemamo pravo na dečiji dodatak, koji za samohrane porodice inače iznosi 3.500 dinara po detetu, i kao takav nije dovoljan, ali se za njega traži ogromna dokumentacija. A kad ne ostvarujete pravo na dodatak, nemate pravo ni na regresiranu užinu za dete. Ne mogu da ostvarim ni pravo na popust na računu za struju, jer nisam korisnik novčane socijalne pomoći. Zaposlena sam, sa ratom kredita koja mi znatno opterećuje zaradu, kredita koji sam bila prinuđena da podignem da bih servisirala dugove“, iskrena je Ana Hardi koja samostalno vodi brigu o svoje dvoje dece.

U organizaciji Sekcije žena vrbaskog veća Samostalnih sindikata održana je tribina o samohranom roditeljstvu. Na njoj su govorili predstavnici Predškolske ustanove, Centra za socijalni rad i samohrani roditelji. 

Ona kao i velika većina drugih samohranih roditelja, u čijem broju preovlađuju majke, nema pomoć od bivšeg supružnika čak ni u vidu alimentacije. Sudovi, s obzirom na niske zarade, propisuju alimantaciju koja na mesečnom nivou iznosi oko 5.000 dinara, a može ići do trećine zarade drugog roditelja. No problem se javlja kada, kao što i jeste u velikom broju slučajeva, drugi roditelj nije zaposlen i nema na sebi nikakvu imovinu. Osim što ne pomažu materijalno, u nemalom broju situacija, bivši supružnici ni na druge načine ne učestvuju u podizanju dece, pa i nemaju sa njima nikakav kontakt.

„Najveće opterećenje stvaraju nam lečenje i školovanje dece. Smatram da bi za lečenje dece samohranih roditelja, trebalo da postoji posebna šifra, što bi značilo da osiguranje pokriva troškove koje ona imaju u lečenju.  Na primer, uz svaki antibiotik, preporučuje se probiotik, koji se dodatno plaća. Garderobu dete može da nesledi, za obrok će se ljudi uvek snaći, ali školovanje dece košta i tu takođe ima puno dodatnih troškova“, kaže Ana Pajović, takođe samohrana majka dvoje dece.

Posebno ugroženu grupu čine roditelji koji sami odgajaju decu predškolskog uzrasta. U Vrbasu ova deca imaju prioritet prilikom upisa u vrtić.

„Boravak te dece regresira se opštinskim budžetom. Na evidenciji naše ustanove nalazi se 87 dece samohranih roditelja, a pravo na regresiranje ostvaruje njih 60“, poručili su iz PU „Boško Buha“ u Vrbasu.

I u vrbaskom Centru za socijalni rad kažu da samohrani roditelji nemaju nikakve posebne povlastice.  Mogu podneti zahtev za jednokratnu novčanu pomoć, četiri puta godišnje. Međutim, to pravo važi za sve građane, a maksimalni iznos koji se isplaćuje je 5.000 dinara. Na usluzi im je i Savetovalište za brak i porodicu u kom pomoć pružaju pedagozi, psiholozi, socijalni radnici i pravnici. Većinom su zahtevi vezani za materijalnu pomoć, nezaposlenost i ostvarivanje prava na alimentaciju.