U situacijama kada o životu i zdravlju presuđuju sati i minuti, medicinska dokumentacija, uput, pa i sama zdravstvena knjižica, ne igraju veliku ulogu. Važno je samo da se unesrećeni doveze na vreme i da mu se ukaže preko potrebna medicinska pomoć. Oni koji su imali nesreću da se nađu u takvim situacijama, i sreću da budu spaseni i izlečeni, verovatno su bili zbrinuti upravo na Odeljenju za prijem i zbrinjavanje urgentnih stanja Opšte bolnice Vrbas.
„Urgentnu medicinu kao specijalizaciju osmislili su Amerikanci, uvidevši još davno da od svih vitalno ugroženih pacijenata, 89% umire „na vratima“ bolnice. Po istom konceptu koji danas postoji i u OBV, organizovana je urgentna služba koja obavlja prvi kontakt sa pacijentom, zaprimljuje ga, zbrinjava i šalje na dalje lečenje“, kaže dr Aleksandar Iskrin, načelnik ovog odeljenja.
Uz doktora Iskrina, na odeljenju je angažovano još četvoro lekara i 12 medicinskih tehničara.
„Mi već sada radimo u veoma napregnutim uslovima. Kada naša ekipa transportuje pacijenta u zdravstveni centar većeg nivoa zaštite, na odeljenju ostaje svega jedan tehničar. U smeni imamo i do 40 pacijenata, ili od 12 do 15 hiljada na godišnjem nivou“, pojašnjava dr Iskrin.
Samo dva lekara su u stalnom radnom odnosu, od čega jedan specijslista urgentne medicine, a drugi je na specijalizaciji. To ih ne sprečava da rade veoma profesionalno, a imaju i sjajnu saradnju i podršku osoblja sa drugih odeljenja.
„Često uradimo i ono što primarno nije u opisu našeg posla. Desilo mi se da porađam trudnicu koja se zaglavila u liftu. Nekoliko puta obavljali smo porođaje u automobilu. Prosto, prvi smo na udaru i nismo u poziciji da odbijemo da uradimo bilo koji zahvat“, izjavljuje glavni tehničar, Aleksandar Ninković.
Uz veliki obim posla, reč je i o tome da njihovi pacijenti nisu tek došli na zakazan pregled. Već su to i žrtve saobraćajnih nezgoda, ranjeni u pucnjavi ili kakvom drugom obračunu, učinioci pokušaja samoubistva, oni sa zadobijenim povredama, otrovani alkoholom i drugim supstancama.
„Pacijenti koji kod nas dolaze su u specifičnom stanju, pa treba znati sa njima. Sve to treba uskladiti sa privatnim životom i problemima“, smatra Olivera Ković, tehničarka na ovom odeljenju.
I Branislav Vukašinović, tehničar urgentnog prijema, mišljenja je da se ovaj posao mora iskreno voleti. „On obuhvata smenski i noćni rad, terenski rad i transport, ali sve savladavamo zahvaljujući velikoj kolegijalnosti nas sa odeljenja, ali i ostalog bolničkog osoblja koje nam priskače u pomoć“, poručuje Branislav.
Uz veliku kolegijalnost i dovitljivost, uspevaju da nadomeste i probleme sa opremom, koja je dobrim delom prilspela za zamenu. Dosta toga, uključujući i vozila za transport, nije zanovljeno još od kada je odeljenje formirano.
„Nagledamo se krvi, kostiju i gnoja, naslušamo patnje i muke. Ipak, u našem poslu odmah se vide rezultati rada. Kada nekome stavimo gips, ušijemo ranu ili ga reanimiramo, to je odmah uočljivo i merljivo. Satisfakcija je kad nekoga vratite u život ili mu sačuvate neki od vitalnih organa. Velika je umetnost prepoznati samo oboljenje da bi se tek onda moglo adekvatno lečiti“, naglašava doktor Iskrin.
I ostali iz smene, sa kojom smo obavili razgovor, saglasni su u tome. Uz sve teškoće, prilike koje vladaju u zdravstvu, stanje u društvu, pacijente koji neretko dođu frustrirani i nervozni, zaposleni na ovom odeljenju uveravaju nas da će svaki zadatak obaviti profesionalno, temeljno i, u skladu sa nazivom službe, urgentno.
